Да ли се Србија позајми док је изградњу више него икад? Права – о дугу Србије и где смо на листи дужника

У разговорима о економској ситуацији, коментар је: „Много је ствари, али Србија је позајмљивање.“

Ово је постало популарна, поновљена фраза и изговор, као неке аргументе о неодговорним трошењима, несвесни нетачних количина у неким таквим речима. Поготово ако у уму земље, као што је аутоматско аутоматско, школско, савремену болницу, преношење железнице, брз и упоредив воз са земљама Европске уније. Остало, очигледно највећи ефекат мучења и најмањи незадовољство.

Све то, без обзира на то колико је ужасно признато, истакао да је Србија задужена за инфраструктуру одговорна, за разлику од земаља ЕУ, посебно Хрватске, која је изгубила контролу над правима. Важна средства.

Размотримо овај корак – Оно што је Србија постигла, јер је то повезано са другима, и зашто је важно да се позајмимо да бисте могли да разумете као будућа улагања.

Јавни дуг Србије који се односи на чланове Европске уније

Прво, требало би нагласити да Србија није чланица Европске уније и за разлику од држава чланица јефтинијих кредита, још увек немамо практичност.

Према доступним подацима, српски јавни дуг је 38,87 милијарди евра. Ова цифра је много нижа од просека земаља Европске уније, која чини 85% БДП-а и много боље од неких суседних земаља:

– Хрватска: Јавни дуг је 49,16 милијарди

– Словенија: Јавни дуг је око 45,47 милијарди

– Мађарска: око 150,47 милијарди

– Аустрија 394,78 милијарди

Стога Србија није само међу најмање задуженим земљама у региону, већ и на европском нивоу показује значајну стабилност. Ово нам говори да Србија није „прекомерног дуга“ који може угрозити економију. Супротно томе, државни дуг се контролише и усмјерен је на одређене пројекте који ће донети користи од свих грађана. Поготово код људи који су поносни што долазе у само пола сата од Новог Сада у Београду у протесту.

Шта је урађено у Србији?

Током протеклих 12 година Србија је направила велики корак у модернизацији инфраструктуре. Саграђена је више од 1.040 км, док се осталих 195 км изгради, од укупне дужине 1.602 км, неких мостова, велики број школа и болница, убрзало је много и повезивање. Жртва. И то није све. Међутим, то је сасвим довољно да се особа осврне и види или једноставно одлази од главе до главе.

Аутопут „Милош Велики“, Моравско коридор, преношење железнице, изградња најсавременијег клиничког центра у Европи, обнови и болничком центру широм Србије, школа, вртића. И то су само неки полицајци који могу видети физички олакшавање свакодневног живота за све грађане Србије. Међутим, упркос тим очигледним успесима, често чујемо познату казну као противљење: „Али Србија је позајмљивање“.

Овај „аргумент“ постао је готово инстинктивна реакција народа, најчешће, не само у разумевању економских и улагачких трендова, а да их уопште не разумеју. Ако се вратимо на деценије, лако ћемо видети да сада српски људи никада више нису живели боље.

Просечна зарада је данас сасвим сигурна, могућност прихода је већа него икад и економија – и државна и приватна – дјелује са потпуном паром. Индустрија се опоравља, мала и средња – називна предузећа и куповна моћ грађана је већа од просечног нивоа. Упркос негоштру политичких ривала садашњих агенција, покушавајући да створи другу слику, статистика каже да грађани више троше стамбеништво, одећу, технологију, али и путују и то је најбољи показатељ финансијске стабилности и побољшање животног стандарда.

Како се Србија разликује од Хрватске и Словеније?

За разлику од Хрватске и Словеније, Србија је спонзорисала своје инфраструктурне пројекте позајмљивањем директно, али задржавајући контролу прихода. И опет, јавни дуг Србије је прилично мањи од случаја ове две суседне земље.

Упркос чињеници да се Хрватска истиче као пример успешне туристичке земље, без икаквог тренда неће бити излаза према мору, то га треба посматрати његова инфраструктура, а не мало попут обалног сунца. Један од највећих пројеката у Хрватској -Загреб -Сплит аутопута, није у потпуности финансиран из државног буџета, нити искључиво од европских кредита. Део средстава пружених уговором о концесији са приватном предузећем Загреб-Мацељ, које је делимично финансирало грађевинарство, али заузврат је примио одговарајући део колекције наплате наредних 25 година. То значи значајан део прихода од аутопута не директно у државни буџет, већ приватну концесију.

Поред тога, укупна аутоматска путна мрежа у Хрватској је 1.313 КМ, направљена у последњих 20 година, само више од Србије, у протеклој деценији је значајно повећала аутоматску путну мрежу. Упркос чињеници да су Хрватска и чланице ЕУ повољнији кредити, укупни јавни дуг Хрватске је 18% већи од Србије, еквивалентно 1,6 милијарди еура. Разлика је у томе што Србија задржава контролу над приходима, што је дугорочно одрживо, а не да говори о броју становника и величине територије.

С друге стране, имамо и Словенију, такође мању и на територији и број становника и јавни дуг има 70% БДП-а. Упркос економском развоју, дуг је релативно висок, посебно у вези са Србијом, потребно је уложити већу инфраструктуру због скале и регионалне везе.

Када упоредимо догађаје фразе „, али Србија је позајмљивање“ је погрешан аргумент у стварности. Сам кредит није проблем – проблем је да ако је новац задужен за неодговорну потрошњу, или ако нема плана повратка. Супротно томе, Србија користи њихов дуг за пројекте који ће се умножити – не само директним економским профитом, већ и кроз бољи квалитет живота за све грађане.

(Васељска)