ЈЕДНОСТАВНА ИДЕЈА РАЗВОЈЕНА У ПОСЛОВАЊУ ПОРОДИЦЕ МИТРОВИЋ: Са само 1 кликом сви су срећни јер нико не може да живи без овог производа.

МАРИЈА Живковић одлучила је да своју свињу „моравку” од 25 кг тови преко интернета: „Тов је трајао 8 до 9 месеци док није имала 120 кг, али је месо било првокласно, меко и сочно. Њена фарма свиња налази се у Шумадији.

Интернет куповина у Србији бележи значајан раст последњих година. Прошле године у земљи је обављено 82,4 милиона онлајн куповина, што је повећање од скоро 40 одсто у односу на претходну годину и чак 288 одсто више него 2020.

Иако се највише наручује гардероба, расте и потражња за храном. Зато и не чуди што многи фармери све чешће рекламирају своје производе путем друштвених мрежа и специјализованих платформи које продају домаћу пршуту, сир, кобасице, вино, а пружају и услуге това свиња, говеда, оваца и коза.

Жеља да знају шта једу и да споје модерност и традицију инспирисали су брачни пар Митровић да креирају платформу „Моје стадо”, где су произвођачи и потрошачи хране удаљени само један клик. Ово онлајн тржиште је директан мост између фармера и купаца. То значи да је могуће купити сир, ајвар, кајмак или пршуту без посредника, баш тамо где су произведени.

Одлично за младе на селу, имају и добре производе и могу да претражују интернет

– Ово се сматра пројектом задржавања младих у руралним срединама, спречавања миграција у град и доприноса побољшању животног стандарда на селу. Наши пољопривредници немају много времена због посла и то им олакшава пласирање услуга и производа широм земље – објашњавају Миодраг и Љубинка Митровић.

За релативно кратко време пројекту се укључило више од тридесет фарми. На овај начин су практично отворили своје фарме за потрошаче, јер купци сада могу да знају где и како се производи храна коју наруче.

– Немамо велику количину робе, али је локална продаја ограничена. На овај начин долазимо до више купаца. Куповина преко интернета постаје свакодневица, иако у Србији још није толико развијена. Вид Луковић из ПГ Луковић из Голије каже да људи имају све мање времена да траже домаће производе по селима, па је ово идеално решење за њих.

Интернет тржишта имају многе предности. Међутим, постоје нека ограничења која се могу превазићи.

„За мене, све на интернету воде моји унуци. Моје је да радим посао, њихов је клик.“

– Лоша страна је у томе што многи старији људи не познају технологију. Зато нам помаже млађа генерација. Надам се да ће ово задржати бар део омладине у селу. Моји унуци воде све на интернету. Послови су моји и они су њихови – додао је он, рекавши да у последње време све више обраћа пажњу на декларисање јер га на то приморавају закон и потребе тржишта.

Ана Стојановић храну купује преко интернета већ неколико година, а у последње време, каже, то чини све чешће.

– Живимо у ери у којој је све мање слободног времена, а све више нездраве хране. Тако добијам домаћи и здрав производ на кућну адресу. Купујем са различитих фарми и на основу квалитета одлучујем да ли да наставим сарадњу или не – каже Стојановић.

Она је рекла да до сада није имала лоших искустава.

– Мислим да губитак муштерије никоме не користи. Нисам имао никаквих проблема и ако јесам, ствари се брзо решавају повраћајем новца или заменом производа. Тачно је да се у радњи могу видети и „додирнути” производи, али производи за домаћинство и индустријски се не могу поредити – додао је Стојановић.

Да би се сачували купци, комуникација између произвођача и потрошача мора бити директна и тачна.

– Најважније су тачне и редовно ажуриране информације. Посебно у погледу броја доступних производа. Платформа аутоматски ажурира све промене стања како се не би десило да купац плати производ који више није доступан – објашњавају Миодраг и Љубинка Митровић.

Марија тови своје свиње преко интернета

Не само да су друштвене мреже омогућиле куповину хране преко интернета, већ свако ко жели може да постане фармер и да гаји свиње, овце или телад из своје фотеље.

– Мука ми је од генетски модификоване хране. Нисмо ни знали шта једемо. Овако се уверавам да им дам домаћи производ. Одрасла сам на селу и знам разлику између праве сланине, пршуте, кајмака и индустријског примерка – објашњава Марија Живковић, која је одлучила да преко интернета гаји прасе Моравка од 25 кг.

– Тов траје 8 до 9 месеци до 120 кг, али месо је првокласно, меко и сочно – додаје Живковић. Њена фарма свиња налази се у Шумадији.

– Изабрао сам да буде на већој надморској висини, изнад 1.000 м, са слободним, неусмереним узгојем. На крају сам изабрао Голију јер има нетакнуту природу. За мене је веома важно да је сељак добар домаћин и поштен човек. У селу још има људи којима је дата реч – заклетва. Вредни и поштени људи заслужују новац да остану у Србији – објашњава Живковићева, рекавши да и дан-данас користи Инстаграм и Фејсбук за куповину хране.

Тов на рате, без посредника

Онлине тов омогућава тов у серијама без кредитне способности.

– Предност овог облика това је што купац унапред зна укупну цену и број рата – наводе Љубинка и Миодраг Митровић.

Пољопривредници кажу да на овај начин имају додатну сигурност да ће за свој рад бити плаћени и да ће се њихови производи продавати по тржишним ценама.

– Сматрам да купцима треба помоћи да лакше добију месо. Заузврат добијамо сигурне профите када улажемо у сточарство и развој производње. Ја лично желим и да други „прљају руке“ и да ме хране домаћом и здравом храном. Пошто се рате без камате могу платити, онлајн товне камате су веома високе. Узгој говеда је на нама и потрошач мора да плати наш труд – једноставно и поштено – објашњава Вид Луковић, који каже да интернет користи само када купује приплодне краве.

– У моје време се знало ко шта има и без телефона. Данас се све договара преко интернета – додаје Луковић.

Стручњаци објашњавају да данашњи савремени купац не купује само производ већ и причу која стоји иза тога.

– Управо због тога је важно да пољопривредни произвођачи успоставе директан контакт са потрошачима. Да покажемо ко стоји иза хране коју једемо, како се производи и шта је чини другачијом. Друштвене мреже и интернет омогућавају овај директан дијалог без потребе за посредницима – објашњава Милош Стојановић из Пољопридрених новости.

То значи да произвођач више није у потпуности зависан од купца или трговинског ланца.

– Произвођачи могу да изграде сопствени бренд, свест и лојалност купаца. Данас је поверење валута, а транспарентност у производњи и комуникацији је кључ за њено постизање – каже Стојановић.

Важно је знати да присуство на Интернету не значи само објављивање слика производа, већ и изградњу поверења и препознатљивог идентитета.

– Купци морају да виде да иза профила стоји прави произвођач. Да се ​​зна где је имање, како се узгаја храна, ко то ради. Постови „са њиве“, који приказују жетве, паковање, па чак и грешке – све то чини комуникацију реалнијом – каже Стојановић.

Рекламу “од уста до уста” замењује тастатуру и коментар

Још једна важна тачка је поштовање испоруке.

– Ако купци наруче и добију квалитетне производе на време по договору, то ће бити најбољи начин да се оглашавате. Препоруке „од уста до уста“ данас се објављују на интернету само у виду коментара, сугестија и осврта – истиче Стојановић.

Стручњаци кажу да је тренутно тешко проценити колико се трговина храном у Србији одвија путем интернета и друштвених мрежа, јер се значајан део трансакција одвија неформално, директно између произвођача и купаца. Међутим, јасно је да овај сегмент, иако још увек мали, стално расте.

Све више произвођача увиђа могућност да дођу до својих купаца дигиталним каналима, док потрошачи све више траже проверене домаће производе које могу наручити из удобности куће. Овај тренд је у порасту и има огроман развојни потенцијал, посебно са образовањем и дигитализацијом пољопривреде у земљи.

(РТС)

БОНУС ВИДЕО